Jovanka Broz - Tri enigme koje su otišle zauvek u grob

Enigme vezane za udovicu doživotnog predsednika bivše Jugoslavije otići će zauvek u grob pored Titovog u “Kući cveća”, ali će znatiželju srpske ali i balkanske javnosti i dalje buditi nedorečenosti o Jovankinim memoarima, planiranju navodnog puča i pljački njene vile na Dedinju, početkom ove godine.

Prijateljstvo sa Indirom Gandi
Priča o memoarima usko je vezana za prijateljstvo Jovanke Broz sa Indirom Gandi, nekadašnjom indijskom premijerkom. “Indira Gandi je bila moj prijatelj i ja njen. Ona je uslovila dolazak na Titovu sahranu: ‘Ako ćete mi dozvoliti da vidim Jovanku, doći ću. Ako nećete da mi dozvolite da je vidim - neću doći’. Da nje nije bilo, ne bi mi ni dozvolili da dođem na Titovu sahranu”, govorila je Jovanka Broz u feljtonu koji je objavio “Blic”.
Za navodnim memoarima koje je napisala Jovanka Broz, kompromitujuće za tadašnje jugoslovensko rukovodstvo, pa i za samog Tita, tragale su tajne službe bivših jugoslovenskih republika, i neke strane službe. Ona ih je, navodno, poklonila Indiri Gandi, ali je Jovanka to negirala.

Puč
Aferu da je uz pomoć pojedinih jugoslovenskih generala pokušala da obori nekadašnji državni vrh Jugoslavije takođe je negirala, tvrdeći da je sve to bila ujdurma Staneta Dolanca i Nikole Ljubičića, visokih komunističkih funkcionera iz Slovenije i Srbije.
U pripremanje puča, prema nezvaničnoj verziji, zajedno sa Jovankom Broz bio je umešan general Đoko Jovanić, koji je bio njen ratni komandant i zemljak, Ličanin. Za njenu naklonost prema ubrzo smenjenom Jovaniću tvrdila je da je laž i da je generala uživo videla samo nekoliko puta...

Pljačka
Titova udovica sredinom februara ove godine prijavila je pljačku u kući na Dedinju u kojoj je živela i da su odnete brojne dragocenosti. Njen advokat Bojana Pavlović Sarić tada je navela da su pljačkaši u popodnevnim časovima najpre provalili u podrum kuće, a potom se popeli na sprat, ali nisu došli do dela vile gde je boravila Jovanka, tako da ona nije primetila da su pljačkaši u kući. Jovanka Broz je izjavila je da su njenu kuću opljačkali ljudi koji su tačno znali šta traže, a da su poslali oni koji se boje detalja koje zna i kojima je bila svedok, kao i da su neke tajne iz Titovog vremena još “vruće”.

Zašto je poželela pesmu "Bela ćao" za poslednji oproštaj

Uz tužne i svečane tonove italijanske pesme “Bela ćao” sahranjena je prva dama Jugoslavije Jovanka Broz. Neposredno pred smrt, Titova udovica poželela je da baš ovu pesmu puste kada se od nje budu opraštali, a razlog za to, suprotno mišljenju mnogih, nije samo levičarska poruka koju pesma šalje.

“Bela ćao” je pesma italijanskih partizana iz vremena Drugog svetskog rata, pa izbor Jovanke Broz, koja je važila za jednog od najhrabrijih boraca partizanskih jedinica, nije neobičan. 





Autor pesme do danas je ostao nepoznat, a  pevali su je svi anarhistički, komunistički i socijalistički borci, kao i čitav levičarski antifašistički pokret otpora u Italiji.

Međutim, ideološka poruka pesme sigurno nije jedino zbog čega je Jovanka Broz,

neposredno pred smrt, poželela da je baš ovom kompozicijom isprate na večni počinak. “Bela ćao” zvanično je bila “himna” partizana, ali je širom sveta vrlo brzo prepoznata kao simbol borbe protiv nepravde ili kako su je mnogi opisali “pesma slobode duha, želje za sveopštom slobodom”.

Jovanka je sva ta prava naprasno izgubila od Titove smrti, kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor. Ostavljena je da živi u staroj i zapuštenoj “vili” na Dedinju, u kojoj je krov prokišnjavao, a grejanja nikada nije bilo. Omalovažavanje prve dame SFRJ išlo je dotle da je ličnu kartu i pasoš dobila posle čak 30 godina čekanja.

Jovanka Broz do kraja je ostala dama, ponosna i prkosna. O svojoj mučnoj borbi kroz život nije htela da govori ni u poslednjim danima. Odabarala je pesmu. “Doviđenja lepa”, tvoja borba je završena.

Iz ugla Žarka Jokanovića
Evo kako je Žarko Jokanović, autor knjige “Moj život moja istina”, osvrnuo na Jovankin odabir pesme.
"I dok su je iz grobnice života spuštali u novi dom nezaborava, muzika iz pesme italijanskih partizana, pesme koja je postala simbol otpora, pratila je na tom poslednjem putu. U sebi smo se sećali reči ove izuzetne pesme:

“Zbogom lepotice
I jednog dana, kad se probudih
i okupator beše tu,
u partizane, ja moram poći
i tamo naći topli dom.
I ako umrem, kao partizan,
ti iskopaj meni grob,
Sahrani me gore, u planinama,
ispod senke divnog cveta.
I svi oni ljudi, koji tu prođu,
reći će „kakav divan cvet“.
I ovo je cvet partizana,
koji je umro za slobodu.
O bela ćao, bela ćao, ćao, ćao…”

Zbogom, lepotice!

(Blic.rs)