Da li je sve što nas okružuje, a i mi sami - samo laž?

Naučnici i filozofi odavno promišljaju o toj ideji. Jedan od njih je Dejvid Brin, kosmolog i pisac naučnofantastične literature, koji često podseća na kinesku priču o caru koji sanja da je leptir, koji sanja da je car...
U savremenim verzijama, kaže Brin, možda je godina 2050. a ljudi žive u računarskim simulacijama koje podražavaju život onakav kakav je bio početkom 21. veka. Možda ljudi postoje i u još daljoj budućnosti i naša planeta, zajedno sa njenim stanovnicima, predstavlja njihovu “laboratoriju” u kojoj proučavaju “primitivne planete i stvorenja”.

Filozof Nik Bostrom, direktor Instituta za budućnost čovečanstva univerziteta Oksford, opisuje lažni svemir kao “bogatu softversku simulaciju ljudi i njihovih istorijskih predaka sačinjenu od tehnološki mnogo naprednije civilizacije”.

“To je kao u filmu ‘Matriks’, s tim što je, umesto u kapsuli gde se hrani senzornim inputom od simulatora, sam mozak možda već deo simulacije”, kaže on. Bio bi to jedan ogroman računarski program koji simulira apsolutno sve, uključujući i svaki neuron i sinapsu u našim glavama.

Ipak, Bostrum smatra da sve kosmičke civilizacije ili nestanu, pre nego što postanu tehnološki sposobne, ili odluče da ne stvore simulaciju celog sveta.

Operativna reč je “sve” – jer kad bi makar jedna civilizacija bilo gde u kosmosu mogla da stvori takvu simulaciju, onda bi se svetovi brzo umnožavali i gotovo je sigurno da bi i ljudi bili u jednoj.

Kao što to tehnološki vizionar Rej Kurcvajl kaže, “Možda je naš svemir samo naučni eksperiment nekog školarca u drugom univerzumu”.

Njegov pogled na svet zasniva se na dubokim posledicama onoga što se događa u vreme napretka račuarstva. Za Kurcvajla, precizna simulacija ne mora biti ništa manje značajna od stvarnosti. Dokaz da ovaj univerzum zavisi od neke vrste računara potkrepljuje i činjenica da su “fizički zakoni setovi računarskih procesa” i da se “informacije se konstantno menjaju, njima se manipuliše i zasnivaju se na nekoj računarskoj podlozi”. To bi značilo, zaključio je on, da je svemir kompjuter.

Kako bi ljudi to mogli da saznaju?

Ako je kompletan svet simulacija, kako to možemo da saznamo? Brin smatra da bi trebalo da se unese sporedni izlaz u program simulacije, koji bi omogućio programerima da kontrolišu ljude.

“Ako živimo u simulaciji, onda je sve softver, uključujući i svaki atom u našim telima, možda postoji i program koji trećoj strani omogućava pristup simulaciji”, kaže Brin.

Dakle, ako je ovaj svet simulacija, postoje tri mogućnosti: da smo samo mozgovi u “teglama” u koje se unose informacije; da smo u univerzalnoj simulaciji kao čistom softveru i da smo u univerzalnoj simulaciji koja je stvarna fizička "stvar".

“Da smo zaista u simulaciji, teško bismo mogli da odredimo u kojoj smo od te tri”, kaže Marvin Minski, čovek koji je osmislio veštačku inteligenciju. “Jedino ako je programer napravio neke propuste, možete primetiti da neki zakoni fizike nisu sasvim ispravni i osetiti da se možda iza svega nalazi računar”.

Ako je to slučaj, kaže on, to znači da je svemir mnogo lakše razumeti nego što su naučnici i sanjali i da čak postoji način i da ga promenimo.

Pomisao da ovaj nivo realnosti nije i jedina realnost nekima možda deluje zastrašujuće, ali ne i Minskom: “Zar ne bi bilo lepo da znamo da smo deo mnogo šire realnosti?”, kaže on.

Martin Ris iz Kraljevskog astronomskog društva u Velikoj Britaniji smatra da je ideja odlična, ali da u velikoj meri zavisi od ograničenja moći računara.

Astronomi, naime, već prave simulacije delova svemira.

“Mi ne možemo izvoditi eksperimente na zvezdama i galaksijama, ali možemo imati virtuelni svemir u našem računaru i računati šta će se desiti ukoliko se sudare dve galaksije, zvezde evoluiraju i tako dalje. Zato moramo da se zapitamo šta bi sve moglo da se simulira kada bi računari bili još moćniji”, kaže on.

“Ideja da ćemo u jednom trenutku u dalekoj budućnosti imati računare koji mogu da simuliraju ogroman deo svemira nije toliko luda”, smatra on.

Space.com / B92.net