Piše: Slavoljub Marković
Pre jednog veka, u Prvom balkanskom ratu, godine 1912, ceo puk srpske vojske svedočio je da video Marka Kraljevića kako vodi napad na grad Prilep, koji je toliko vremena ranije pripadao ovom „neumrlom” junaku. Ostalo je o tome predanje, kao i mnoga druga vezana za figuru koja je u legendi (p)ostala najslavnija srednjovekovna ličnost sa ovih prostora i simbol pobede narodnog duha nad svim iskušenjima.
Pritom je, što se često zaboravlja, ono što Marka Kraljevića izdvaja od drugih nacionalnih junaka ne samo veličanstvena slika koju je stvorio narodni genije, već i činjenica da se radi o čoveku koji je zaista postojao. Upravo to na početku svoje knjige "Marko Kraljević - čovek koji je postao legenda", konstatuje i autor Marko Aleksić, koji je odlučio da popuni očiglednu prazninu u domaćoj istoriografiji i izdavaštvu, ako znamo za neverovatan podatak da do sada nije postojala nijedna sveobuhvatna biografija Marka Kraljevića.
Pritom se Aleksićeva priča nikako ne iscrpljuje pripovedanjem o jednom čoveku, već je to i slikovita priča o srednjem veku na našim prostorima, prepuna zanimljivih i dragocenih detalja, koja približava čitavu epohu, njena pravila i način življenja.
Kako se postaje legenda?
Na samo pitanje kako je jedan mali vladar postao tako veliki junak, mnogi istraživači su već ponudili različite odgovore. Recimo, da je kralj Marko na svom dvoru imao najbolje pevače, zbog čega je logično da pesama o njemu ima puno i da veličaju svog junaka. Drugi su uvereni da je Markova ogromna epska omiljenost posledica njegove izuzetne snage i srčanosti, ali i svojeglavosti i originalnosti. Neki su, pak, uvereni da je presudnu ulogu odigrala Crkva, pre svega Hilandar, a razlog su iznalazili u stihovima u kojima junak deli blago „nek se crkve krase”. Prema jednom tragu, Turci su, kao svog vazala, skoro četvrt veka zaobilazili Markovu oblast, pa su i njegovi podanici bili pošteđeni azijatskih zuluma...
Kako god, ispada da je sve ono što je hteo i želeo, a nije umeo ili smeo, narod prebacio na pleća svog junaka - i hrabrost i pravdoljubivost, i vojevanje protiv tuđina ali i domaćih silnika, i neumerenost u iću i piću.
A da sve ipak ne bude bez kontroverzi, pobrinuće se veliki Gete, koji je zapisao: "On je glavni i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom... On je jedan svemoćni čudovišni junak, nabusit kao niko, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači... Teško da će on pokajničkim zaveštanjima, od kojih se potom podižu crkve i manastiri, umiriti Boga i naše duše...“
Izvesno je da je Marko Kraljević metafora jednog vremena i ljudi u njemu. Za Marka Aleksić bilo je, svakako, mnogo prostora i izazova za obuhvatno istraživanje ličnosti koju je vreme samo dodatno mistifikovalo i skidanje slojeva sa ledende, sve do priče o srednjovekovnom vladaru i ratniku koji je dosta putovao, lovio i čitao, prisustvovao proslavama i venčanjima i imao bogat privatni život (ženio se bar tri puta).
Otkrivanje istine o našem junaku
- To je i najuzbudljiviji deo pisanja – otkrivanje istine o našem junaku i našem srednjem veku prvi put - rekao je Aleksić, koji je diplomirao i magistrirao srednjovekovnu arheologiju. Objavio je brojne naučne radove u zemlji i inostranstvu o temama iz srednjovekovne arheologije i istorije, kao i stručnu knjigu „Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi“.
Njegova knjiga je zasnovana na naučnim činjenicama i najnovijoj stručnoj literaturi i menja mnoge uvrežene stereotipe o Marku, koga nacionalna svest uglavnom doživljava kao pukog turskog vazala i marginalnu političku figuru, uprkos onome što govori obilje istoriografske građe.
U knjizi se, tako, prvi put u našoj naučnoj javnosti iznose dokazi da Marko Kraljević nije postao turski vazal posle Maričke bitke, već da je veći deo svoje vladavine proveo potpuno samostalan boreći se da odbrani svoju zemlju i narod od Turaka. Njihov vazal je postao tek u vreme kada su svi hrišćanski susedi to već bili i kada je to predstavljalo najbolju moguću odluku za njegov narod.
- Budući da je moja uža specijalnost srednjovekovna vojska, knjiga donosi i mnogo novih saznanja o ovoj oblasti. Danas smo prvi put u mogućnosti da rekonstruišemo kompletan oklop i oružje jednog srpskog srednjovekovnog viteza. Dok sam pisao knjigu, trudio sam se da proveravam svaku novu činjenicu, kako sa kolegama iz naših vodećih institucija, Filozofskog fakulteta, Istorijskog instituta, Narodnog muzeja u Beogradu i drugih, tako i na međunarodnim naučnim simpozijumima na kojima sam učestvovao i razgovarao sa vodećim stručnjacima iz ove oblasti iz regiona - objasnio je autor.
Aleksić primećuje kako je život pravog Marka Kraljevića zapravo zanimljiviji i sadržajniji nego što je mogao da prepostavi. Istražujući temu, nailazio je na mnoge podatke koje nije znao i koji su do sada bili nepoznati. Vekovna mitologizacija potisnula je činjenice o Marku kao stvarnoj istorijskoj ličnosti i vladaru koji je stekao poštovanje i savremenika i potomaka.
Uostalom, i sami nasumično izabrani naslovi tekstova sabranih u pet poglavlja knjige dosta govore: Dečaci medju vitezovima, Život u prestonici... i daleko od nje, Vitezova verna ljuba, Poslednji srpski car, Tajanstvena žena Teodora, Veliki majstor vitezova sa Rodosa, Monah Joasaf, Šlem kneza Lazara, Vitez reda Zmaja, Viteško nasledje...
Mitska sila prevazišla ovozemaljsku snagu
Dodatnu dinamiku i slikovitost knjizi daju i kratki, posebno ukvireni mini tekstovi o srednjovekovnom viteštu, školama mačevanja, srednjovekovnoj heraldici, opsadi Hilandara, prvim časovnicima, blagu Marka Kraljevica, najstarijem vatrenom oružju, Redu zmaja... Te kratke vinjete dodatno situairaju čitaoca u širi okvir srednjovekovnog društva, pomažući mu da razume kako je funkcionisalo, pri čemu su sve tvrdnje naučno potkrepljene, a knjiga je dobila i pozitivnu stručnu recenziju našeg vodećeg stručnjaka za nacionalni srednji vek prof. Siniše Mišića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Pri kraju knjige, Aleksić konstatuje kako do danas nije otkriveno mesto gde počiva Marko Kraljević, koji je tako doživeo istu sudbinu kao i njegov otac, stric i braća, koji su takodje poginuli daleko od kuće i ne znaju im se grobovi:
- Medjutim, ima još nešto u činjenici što se najvećem junaku naših prostora ne zna mesto poslednjeg počinka. Markova mitska sila, koja je izrasla u narodnoj viziji, daleko je prevazišla njegovu ovozemaljsku snagu i postala je nemerljiva realnim merilima. Tako je postala neranjiva i nesputana ijednim materijalnim tragom, pa čak ni njegovim grobom. Zbog toga je mitski Marko mogao slobodno da se vine u nebesa i Turci više nikako nisu mogli da mu naude, čak ni njegovim zemnim ostacima. Sa druge strane, kao da se obistinilo prokletstvo koje je po legendi Vukašin bacio na svog sina:
"Sine Marko, da te Bog ubije!
Ti nemao ni groba ni poroda!"
Danas se, naime, sa dosta sigurnosti (sa tom se slažu istoričari, ali i narodno predanje) smatra da Marko Kraljević nije imao dece, a - kako to piše Aleksić - pouzdanih podataka o tome nema ni za njegovu braću.
Нема коментара:
Постави коментар