Vinston G. Cerf, jedan od očeva interneta, komentariše još dramatičnije: „Slobodni internet danas je toliko snažno napadnut kao nikad pre. Zahuktava se međunarodni sukob – koji će odrediti budućnost interneta.“
Cenzura i kontrola prete slobodnim, otvorenim i globalnim mrežama. A njihova oružja su različita: neki sadržaji ili čitave stranice mogu biti blokirane, a veze oslabljene kako bi se stranice samo polako ili uopšte ne bi mogle otvoriti. Korisnici moraju registrovati svoje IP-adrese pod imenom, dok vlasti stvaraju paralelne mreže s sopstvenim ponudama jezika kako korisnici ne bi težili zapadnim veb-stranicama.
„Najveći rizik je da se takozvani bezgranični internet dovede natrag u granice koje poznajemo iz dvadesetog veka“, kaže Klajnvehter. Internet se renacionalizuje: iz interneta nastaje intranet. Kina sa svojim intranetom „Great Firewall“ i Iran sa svojim „Halal-Net“ su predvodnici takvog novog trenda.
Samo četiri vlade su 2002. cenzurisale mrežu: u međuvremenu to sada čini njih više od 40, kažu aktivisti. Upravo se u poslednje vreme skupljaju izveštaji iz Azije: od kad su u Indiji izbili verski sukobi, vlast je blokirala internet stranice i korisničke račune društvenih mreža, kako bi sprečili širenje glasina. Vijetnamsko vođstvo je izvelo blogere pred sud, dok su u Koreji bili blokirani profili kritičara vlade na društvenim mrežama.
Ali i u afričkoj Etiopiji, u kojoj jedva jedan odsto stanovništva ima pristup internetu, filtriraju se internet stranice, blokiraju veze i nadziru i-mejlovi. Razlog je „nacionalna bezbednost“, kaže se diplomatskim jezikom.
Prema navodima organizacije „Reporteri bez granica“, 29 internet aktivista i građana-novinara je ubijeno ove godine u svetu. Njih 127 trenutno je u zatvoru. Zapravo je sve to kršenje direktive Ujedinjenih nacija koje su još u proleće odlučile: ljudska prava važe na ulici isto kao i na internetu.
„To je veoma bitna tvrdnja“, kaže Klajnvehter, „jer kroz nju postoje potpuno drugačiji instrumenti za kritikovanje zemalja koje kažu da zbog nacionalne bezbednosti moraju da uvode ograničenja na internetu.“ Ipak, stvarnih sankcija nema, jedino sramota pred svetskom javnošću. To nije rešenje, ali pokazuje učinak, misli Klajnvehter.
Zapad je često kritikovao cenzuru u Kini ili Iranu, iako takođe nema čistu savest. „U svetu postoji samo par država koje ne sprovode cenzuru“, kaže Džermejn Bruks, nezavisni predsednik Globalne mrežne inicijative (GNI).
„Kada to učine demokratske zemlje, to je odluka na osnovu pomne rasprave u kojim područjima treba da budu cenzurisani štetni sadržaji.“
Najbolji primer je aktuelna rasprava u vezi sa filmom o Muhamedu koji trenutno kruži na vebu i podstiče hiljade muslimana širom sveta na gnevne proteste u kojima naposletku bude povređenih i mrtvih.
Švedska cenzurom štiti demokratiju
Švedska je uzor kada je reč o infrastrukturi za internet: oko 90 odsto domaćinstava ima prstup brzom internetu. Vlast nudi velik broj usluga onlajn – kako bi što više građana moglo učestvovati.
Ta zemlja je na vrhu „veb-indeksa“, kojim se meri rasprostranjenost i važnost interneta u 61 zemlji, a prvi put je predstavljen ove godine. Ali, i Švedska blokira neke stranice: recimo one sa dečjom pornografijom koje se unose na „crnu listu“. Tako se sprečava pristup tom sadržaju. U načelu je to častan cilj, ali internet-aktivisti kritikuju da takve liste nisu dovoljno transparentne.
Dalje kritike dolaze od strane odgovornih osoba za zaštitu podataka: zbog čuvanja memorisanih telekomunikacionih podataka. To su još proletos uvele Švedska, kao i ostale članice Evropske unije. Korisnički podaci se sada pohranjuju šest meseci i mogu se naknadno pronaći.
„Ali, švedski sistem nije tako loš kao sistem u jednoj nedemokratskoj zemlji“, kaže Frank Belfrage, švedski zamenik ministra spoljnih poslova. „Takav režim, koji građane prati uz pomoć interneta, čini to zbog zaštite antidemokratskog društva – a to je u potpunoj suprotnosti od onoga što mi činimo.“
Za mnoge zapadne kompanije je trgovanje tehnologijama profitabilan posao: one prodaju autoritarnim režimima širom sveta opremu za uhođenje računara i interneta. „Upravo zapadne vlade ne ograničavaju takvu trgovinu. Oni ne kažu koje tehnologije se smeju gde izvoziti – to je veliki problem“, kritikuje Erik King iz Privacy Internationala, nevladine organizacije koja prati izvozne puteve softvera za praćenje.
Njegov kolega, koji želi da ostane anoniman, ispričao mu je o iranskim aktivistima: njihovi računari bivaju hakovani, podaci se dostavljaju Vladi – pomoću programom koji je razvijen u Nemačkoj, a prodaje ga britanska firma. Oni zahtevaju zabranu izvoza – ali politika okleva: ideal susreće realnu politiku. „Važno je da se pokrene rasprava koja će dovesti do bilo kakvih rezultata“, kaže Volfgang Klajnvehter.
Ima i dobrih vesti: u Kini recimo oko deset odsto korisnika pronalazi zaobilazne puteve za slobodne informacije, kao što su proksi-serveri ili šifrovane mreže. Često se pri tom koriste TOR-mreže, koje omogućuju korisnicima da ostanu anonimni na mreži. To doduše neće doneti nikakvu brzu promenu, misli Džermejn Bruks iz GNI.
Ali: „Pre svega, kada se takvim zemljama ponude primereni zakoni i objasni da će se to pozitivno odraziti na njihovu privredu, nudi se prilika da se mreža razvije u pravom smeru.“
Besplatno, otvoreno i globalno dostupno – kao što je internet izvorno i stvoren.
Izvor: Deutsche Welle | Autori: Monika Gribeler i Marijana Bičvić; odg. urednik Nemanja Rujević
Нема коментара:
Постави коментар