Bez Čkalje 15 godina

Legendarni srpski glumac preminuo je pre tačno 15 godina. Rođen je 1924. godine u Kruševcu, kao četvrto dete Čedomira i Hristine Petrović, i to baš na 1. april, dan šale. Neko je još 1987. zapisao: “Mi možemo da nemamo mnogo stvari - jer imamo Čkalju. Oni koji nemaju Čkalju, moraju da imaju sve ostalo". Miodraga Petrovića Čkalju smo izgubili. Pustili smo ga da umre u bedi.
Za vreme Drugog svetskog rata nastupao je kao član Kulturno-prosvetne ekipe 47. divizije, a posle demobilizacije, upisao je Veterinarski fakultet, paralelno igrajući u KUD "Ivo Lola Ribar".

Njegov uspon je počeo kada je primljen u Dramski studio Radio Beograda, u emisiju "Veselo veče". Bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu, a prvu seriju - "Servisna stanica" u kojoj je igrao kuvara Jordana, snimio je 1959. godine.

Iza sebe ostavio oko 200 pozorišnih, radijskih, televizijskih i filmskih uloga od kojih su najpoznatije uloge Jareta u "Kamiondžijama" i Firge u seriji "Vruć vetar".

Najbolje uloge je ostvario u serijama "Ljubav na seoski način" (1970.), "Kamiondžije" (1972.), "Vruć vetar" (1980.) i "Kamiondžije 2" (1983.), kao i u filmovima "Orlovi rano lete" (1966.), "Bog je umro uzalud" (1969.), "Paja i Jare" (1973.), "Avanture Borivoja Šurdilovića" (1980.) i "Kamiondžije opet voze" (1984.).

Dobitnik je velikog broja glumačkih nagrada, a pored brojnih priznanja, godinu pre smrti je dobio nagradu za životno delo. 2005. godine mu je ispred njegove rodne kuće u Kruševcu podignut spomenik, a jedna ulica na Zvezdari nosi njegovo ime.

Zaboravljen za života

Žalio se kako ga muči samoća. Napušten od kolega, gledajući kako mu prijatelji jedan po jedan umiru, Čkaljin čuveni osmeh počeo je da bledi. On je dobio nagradu za životno delo "Car Konstantin", u govoru je rekao ono što smo odavno zaboravili. Dugo je živeo kao da je sahranjen.

- Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde - otkrio je tada glumac.

Pismo koleginice

Koleginica Nela Eržišnik napisala je Čkalji i jedno pismo.

"Nikada neću zaboraviti naše susrete na snimanju dečje TV serije ‘Koliko je sati’. Poprilično velika fotografija tvoja i moja, glava do glave, obe nekako nalik na tužnog Harlekina, visi na zidu moje glavne sobe. Našu zajedničku fotografiju u ovih petnaest godina mnogi moji posetioci su svakojako ocjenjivali, a oni najpokvareniji zbog nje me i napadali po novinama. Uvek sam im ponavljala, pa to činim i danas. LJude kakav je Čkalja, ovakve bogomdane umetnike, ovakve Srbe, vi mizerije, nećete izbaciti iz moje kuće. Ni iz moje duše.”