Sveti Roman: Čudotvorno isceljuje i pomaže nevoljnicima

Srpska pravoslavna crkva slavi 29. avgusta praznik posvećen Svetom Romanu Đuniškom. Praznik se obeležava u svim pravoslavnim crkvama, a posebno svečano je u manstiru Sveti Roman. Molitve pred moštima svetog Romana često su do sada bile uslišene, tako da se mnogo obolelih ljudi vratilo kući zdravo i "na nogama", iako su neki od njih u svetinju bili doneti čak i u besvesnom stanju.

Svetitelj se upokojio u devetom veku, a prvi sačuvani zapis o manastiru datira s početka jedanaestog veka, tako da se ubraja među najstarije manastire u Srbiji. Nalazi se na desnoj obali Južne Morave, nedaleko od sela Đunis, i pripada Eparhiji niškoj.

"Tebi, ugodniče Boga živoga, Romane čudotvorče, koji si ispunio zakon Boga i spasa našega Isusa Hrista i dobio od Njega život večni; klanjamo se s ljubavlju i blagodarimo Ti sa smirenjem, za premnoga Tvoja čudesna dela, kojima si pomogao nemoćnim ljudima, i proslavio ime Gospoda i spasa svoga. Amin."

Ovu molitvu Svetog Romana 29. avgusta, na istoimeni praznik, u manastiru u Đunisu, s verom u Boga i iskrom nade u srcu, izgovara na hiljade vernika. Među nebrojenima, koji na ovaj sveti dan pohrle u manastir na desnoj obali plahovite Južne Morave da se poklone moštima Svetoga Romana, jednog od najpoštovanijih podvižnika i svetaca pravoslavnih, po pravilu je i zdravih i bolesnih, i starih i mladih...

Svi oni prilaze ovom svetom domu, verujući u isceliteljske i čudotvorne moći isposnika i pustinoslužitelja Romana, kojem je i posvećena ova crkva, smeštena u nedrima Mojsinjskih planina.

Smatra se da je manastir nastao u desetom veku i vezuje se za Svetog Romana učenika Svetih Ćirila i Metodija. Po geografskom položaju spada u grupu mojsinjskih crkava i crkvišta, koje su u velikom broju rasute u ruševinama po obližnjoj Mojsinjskoj Gori. Prema nekim predanjima tu je nekada bilo dvadesetak bogomolja a za Sveti Roman neki misle da je star čak 1000 godina, da potiče iz perioda od pre Nemanjića. U povelji Vizantijskog cara Vasilija II pisanoj 1019. ili 1020. godine Ohridskoj Arhiepiskopiji pominje se ovaj manastir. Ne može se pouzdano reći kada je zapusteo ali se zna da ga je obnovio nepoznati sluga kneza Lazara uz kneževu pomoć...

U zvoniku je decenijama postojala bolnica za pacijente obolele duše... Sve vreme u 19. i na početku 20. veka manastir Sveti Roman bio je bolnica, pribežište stanovnika pred progonom od okupatora, a jedno vreme i ratni štab srpskih oslobodilačkih vojski...


Mesto čudesnih isceljenja 

Kako se za ovu svetinju osnovano veruje da je predhodila i samom Hilandaru, tako se kroz dugi niz vekova, s kolena na koleno, crkveno-narodnim predanjem prenose i čudotvorna dela koja je činio prepodobni Roman. Mnogo je onih, i danas se pripoveda, koji su u manastir dolazili bolesni. I pošto bi ničice pali pred moštima Romanovim i molitvama zaištili pomoć svedržitelja i bogoslužitelja Romana, ustajali bi preporođeni, u licu vedriji, u telu jači, a u duši krepkiji no ikada. Valjda i zbog činjenice da je, tokom svoga monaštva, ugodnik božiji Roman danonoćno ispaštao, provodeći život u bdenju i rukodelju.

I sam blaženopočivši vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović, pišući molitvu “U službi Svetom Romanu”, najjednostavnijim, a ipak krasnim rečima je zapisao da je ovaj Božiji čovek po svome življenju bio “zemaljski anđeo i nebeski čovek”.

Koliko je duboke mudrosti u samo nekoliko reči, sročenih o anđeoskoj prirodi sveca Romana, svedoči i podatak iz vremena srpsko-turskih ratova, kada se 1876. granata zarila u desni manastirski bok. Snagom i verom Svetoga Romana sprečena je eksplozija i rušenje svetinje, a zaustavljeno topovsko u zidu ostalo je da svedoči o ovom događaju i svečevoj čudotvornoj moći.

Među svetoromanske znamenitosti, o kojima piše duhovnik manastira Sveti Roman protosinđel hadži Nikodim Đurakov, spadaju i dve grobnice. Jedna je Lazaroma, u kojoj počivaju zemni ostaci ovoga sveca, najverovatnije učenika Ohridske škole i braće Kirila i Metodija. To je zasebna odaja u manastirskoj crkvi, s južne strane, i u kojoj se vrše zvanična bogosluženja, ali se i svakodnevno čitaju molepstvija Svetom Romanu za potrebe našeg naroda. Nju posećuju i mnogi poklonici i bolesnici, izbliza i izdaleka, moleći olakšanje i ozdravljenje od raznih duhovnih i telesnih bolesti.

A druga, u kojoj je, po pogibiji u Adrovcu iste te 1876. godine, sahranjen i ruski plemić i pukovnik Nikolaj Rajevski, čiji je tragični život, u liku Vronskog, poslužio Lavu Nikolajeviču Tolstoju pri pisanju jednog od najčitanijih romana klasika “Ana Karenjina”.


Lekovita sveta voda

Na izvoru svete vode nalaze se mnoge kovanice, papirići sa ispisanim imenima ukućana, ikonice ostavljene u znak zahvalnosti.

"Leči sve!", kažu monahinje. "Ne leči ona svojim hemijskim ili mineralnim sastavom, već verom u Gospoda i Duh sveti. Leči dušu, a kada je duša zdrava, zdravo je i telo. Baš tako, a ne suprotno, kako se često navodi", ubedljive su monahinje.

O primerima isceljenja i čudotvornog ozdravljenja u manastiru Sveti Roman uskoro će, verujemo, i knjiga biti napisana. Ipak, valja znati da se bez nade u izlečenje, bez optimizma i bez vere u Gospoda, teško bilo šta može učiniti.

Ovaj manastir pripada grupi od 77 mojsinjskih isposnica, crkava i crkvišta, od kojih su mnoge, razasute po Mojsinjskoj gori, još uvek u ruševinama. Bogoolja, s imenom Svetog Romana, i s jedinstvenim zvonikom iz tri nivoa, kakvog nema u Pomoravlju i šire, a koji zaslužuje posebnu priču, takođe je mnogo puta rušena i pustošena od nevernika. Ali je do dana današnjeg, zahvaljujući svojim bogougodnim delateljima i monasima, ali i vernom narodu, sačuvala svoj duhovni sjaj i iskonsku lepotu. Ne govori se, s toga, u narodu, vekovima, i ne bez istinskog povoda: “Ko će kao Bog i njegov prepodobni Sveti Roman. 'Vala njima!”

Pored manastira Sveti Roman u Đunisu praznik ovog sveca slave i manastir Manastirak u Laćisledu i crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Šavranu.