Duhovske zadušnice: Sve što treba znati o danu posvećenom upokojenima i kako molitva pomaže mrtvima

Na Duhovske zadušnice, koje po kalendaru Srpske pravoslavne crkve uvek padaju u subotu uoči Silaska Svetog duha na apostole, na grobljima se čita molitva za sve umrle, u svim vremenima. U nekim krajevima ove zadušnice nazivaju se i Letnjima.

Uoči praznika Svete trojice, obeležavaju se Duhovske zadušnice. Spadaju u četiri posebne molitvene subote za umrle tokom godine.

"Zadušnice su dan posvećen upokojenima, pa prema tome, treba otići na službu u crkvu, obići grobove, preliti ih vinom, urediti, okititi cvećem i upaliti sveće", podseća SPC.

U crkvama služi se sveta liturgija i parastos, čita molitva za sve umrle u svim vremenima.

Na grobljima pale se sveće, a sveštenici daju pojedinačne parastose, moleći Gospoda da bude milostiv prema pokojnicima.

Bližnji pokojnika izlaze na groblje

U srpskom narodu se izlazak na groblja tokom zadušnica smatra obavezom srodnika. Ako to nije moguće, sveća se može zapaliti i u crkvi.

U nekim krajevima se na groblje izlazi već u petak predveče, ali obično u subotu.

Duhovske zadušnice pominju se već od 12. veka.

Pročitajte molitvu za upokojene:

Pomeni, Gospode, oce i braću, majke i sestre naše

usnule u nadi na vaskrsenje u život večni,

i sve upokojene u pobožnosti i veri,

i oprosti im svako sagrešenje,

hotimično i nehotimično,

što sagrešiše rečju, ili delom, ili mišlju.

Useli ih u mesta svetla,

u mesta svežine, u mesta odmora,

odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje,

gde gledanje Lica Tvoga

veseli sve od veka svete Tvoje.

Daruj im Carstvo Tvoje

i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima,

i naslađivanje u Tvom beskonačnom

i blaženom životu.

Jer si Ti život, i vaskrsenje

i pokoj usnulih slugu Tvojih,

Hriste, Bože naš,

i Tebi slavu uznosimo

sa bespočetnim Tvojim Ocem

i Presvetim, i Blagim,

i životvornim Tvojim Duhom,

sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ako želite, možete se dogovoriti sa sveštenikom da odsluži pomen i okadi grobno mesto. Ako su pokojnici sahranjeni daleko i niste u mogućnosti da odete na groblje, uvek možete otići u crkvu, gde se služi pomen.

Pomaže li moltva mrtvima?

U Svetom pismu se kaže: "Neprestana molitva pravednoga mnogo može pomoći". Pomaže li ona, i na koji način, i mrtvima? Postoje svedočanstva da je Sveti Serafim Sarovski prilikom molitava dobijao od Gospoda i neke vidljive znake. Tome je prisustvovala i jedna monahinja koja je to ovako opisala:

"Dok se Starac tako molio, odjednom u keliji nastade strašna tama! Od straha sam pala licem ka podu, a baćuška me je, videvši me takvu, zamolio da ustanem:

- Znaš li, radosnice moja, odakle po ovako svetlom danu tako užasan mrak? Otuda što sam se molio za jednu grešnu dušu umrloga i istrgao je iz ruku samog đavola. Zato se ovaj tako zlokobno okomio na mene i sam ovamo uleteo. Otuda ovde ovoliki mrak."

Molitva, dakle, rasteruje tamu i na ovom i na onom svetu. Nepokajana, grešna duša u zagrobnom životu, iako je potpuno svesna svoje nesreće (jer postoji kao ličnost) nema sopstvene snage da se iz nje izbavi. Vreme spasenja ili osude je vreme ovozemaljskog života. Ali, božje milosrđe daje nam nesumnjivo pravo da verujemo kako se tim dušama još može pomoći, jer su Njegove reči: "Za šta god uzmolite, u ime moje, to ću učiniti" (Jov; 14, 14).

O značaju molitve za umrle govori i slučaj opisan u letopisu čuvenog Optinskog manastira, o kojem je posvedočio arhimandrit Antonije, namesnik Trojice-Sergijeve lavre. Ubrzo pošto su ga postavili za namesnika, u Lavru je došao i jedan "obudoveli parohijski đakon". Pošto je imao dosta dobar glas, počeo je da stalno služi sa namesnikom. Pred jedan praznik zamolio je svog starešinu da ga pusti kući na neko vreme. Namesnik je to dozvolio, ali pod izričitim uslovom da se za praznik vrati.

"Ujutru, uoči praznika, upitam je li došao đakon, ali rekoše mi da nije", kazuje namesnik, arhimandrit Antonije. "Počne već i povečerje, a đakona nikako nema, što me je silno uznemirilo i ogorčilo. Pojavio se tek pred svenoćno bdenije, objavivši da se pripremao za bogosluženje. Priguših svoju ljutnju i rekoh mu da, ako je spreman, služi. Sutra posle svete liturgije, pođosmo u trpezariju na obed. Tu počeše da se smeju na đakonov račun, što preraste u prepirku koju sam ja umirio. Vrativši se u svoju keliju, đakon uze krčag i pođe po vodu. Vraćajući se, pred samim vratima - padne mrtav."

Namesnik lavre u tom času osećao se krivim pošto je od đakona, umornog od puta, tražio da sa njim čita bdenije i izvrši ostale obaveze. Sa takvim mislima predao se molitvama za umrlog đakona, naloživši prethodno da se pominje u svim crkvenim službama.

"U predvečerje 40. dana po đakonovoj smrti, prilegoh u keliji zakratko, kad čujem - neko ulazi k meni. Kelija se osvetli i preda me stade počivši! Reče kako je došao da mi se zahvali za molitve, na šta mu ja odgovorih kako se nisam samo ja molio, već je i ostala bratija to činila, jer sam naložio da se to zapiše i pominje. Počivši đakon na to mi uzvrati kako nije nigde zapisan i kako ga nigde nisu pominjali! (Kasnije sam se raspitao da li je došlo do tog propusta i ispostavilo se da jeste: đakona su zaboravili da zapišu). Upitao sam umrloga otkuda zna za moje molitve, a on mi reče:

- Sve da se čovek sakrije i tri hvata ispod zemlje, kojima Gospod učini tu milost, vidimo koji čovek se moli, kome se moli, za koga se moli i šta ište. Gospodu je sve znano.

Zainteresovah se i kako je đakon prošao mitarstva, gde se odmeravaju počinjeni gresi umrlog, a on mi reče:

- Kao munja!

Osetio je moju radoznalost, pa produži:

- To je bilo zbog časti Tela i Krvi Gospodnje, jer sam se na dan svoje smrti tek bio priičestio."