Molitva Ive Andriće po kojoj je živeo celog života, a nije je objavio ni u jednom romanu

"Znakovi pored puta" nisu ispovest, ni hronologija jednog života već fragmenti životne i duhovne borbe. Reč je o zbirci mudrosti koja iz generacije u generaciju predstavlja omiljeno štivo kojem se čitaoci uvek rado i iznova vraćaju. Prema autorovim rečima, on je u svoju džepnu beležnicu počeo zapisivati utiske i zapažanja još kao osamnaestogodišnjak.

Ivo Andrić u svom domu. foto:Stevan Kragujević, Wikipedia

Jedan od najlepših zapisa iz “Znakova” je i molitva Bogu:

“Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj – pošto od tvoje volje sve zavisi – da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.

Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne iznevjrimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor.

Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja.

I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo.”