„Heroji i gubitnici“ Vuleta Žurića

Pred beogradskim čitaocima predstavljena je knjiga Vuleta Žurića „Heroji i gubitnici“, o kojoj su, pored autora, govorili i Dubravka Dragović Šehović, urednica u Laguni, i Nebojša Grujičić, urednik portala OKO.

Foto: Laguna

Reč je o jedinstvenom vodiču u dvadeset sentimentalnih priča o dvadesetom veku, koji pruža dublje razumevanje vremena u kome živimo. Vule Žurić je sabrao i predstavio dvadeset uzbudljivih, dokumentarnih pripovesti o značajnim ljudima poput Bore Stankovića, Lava Trockog, Ivana Gorana Kovačića, Kriste Đorđević, braće Stojanović, Pjera Paola Pazolinija i događajima u kojima su aktivno učestvovali i ostavili svoj neizbrisiv trag.

Ključna stvar za nastanak ove zbirke desila se pre više od decenije, kada se Vule sreo sa scenaristkinjom Melinom Potom Koljević, koja je, čitajući njegove priče, došla na ideju da bi mogao da bude dobar saradnik dramske redakcije Drugog programa Radio Beograda. Dobio je zadatak da napiše radio-dramu o Bori Stankoviću za vreme okupacije.

„Ja sam dotad pisao o sportistima, o džezerima, interesovali su me životi pesnika, jer sam mislio da se u tim pričama uvek nalazi još nešto što neko možda ne zna. I tu sam pronalazio onaj trenutak zbog koga se ovaj posao i radi – trenutak kad mislite da ne postoji Zemljina teža, kad možete da uzletite i da neke reči pretvorite u neko značenje. To je bio i trenutak kad sam promenio svoj odnos prema biblioteci kao mestu koje je važno za pisca. Dotad sam prema njoj bio prilično pankerski raspoložen. Mislio sam da je to institucija koja služi da bi se nešto rasturilo, ili da se uzme knjiga da se ne vrati, a onda sam 2007. ušao u Narodnu biblioteku i do danas nisam iz nje izašao. Susret sa Borom Stankovićem bio je susret sa životom jednog pisca koga sam znao iz lektire, koga do tada nisam mnogo ni čitao, susret koji je doveo do toga da nastavim da radim za dramski program Radio Beograda, a u stvari da se potpuno zarazim činjenicama iz kojih se rađa jedna priča. A onda se posle malo manje od 15 godina desilo da je na RTS-u, u okviru emisije OKO, Nebojša Grujičić hteo nešto da radi, jer on stalno hoće nešto da radi, pa sam prvo objavio tekst o Branku Ćopiću i brzo shvatio da je to za saradnike i čitaoce mesto gde vam se ostvaruje neka vrsta sna. Pa, ako već ne možete da zaigrate za Zvezdu, onda možete makar da pišete za nešto što je OKO. Tu može da se radi, da se razmišlja dok se piše, može da se doprinese. Onda su se u razgovoru sa Nebojšom rađale nove teme, čije pisanje podrazumeva dosta čitanja. Drago mi je što je na kraju od toga napravljena knjiga od dvadeset priča.“

Laguna

Urednica Dubravka se na to nadovezala, rekavši da je knjiga izuzetna, jerVule Žurić piše na veoma specifičan način.

„Sve se čita lako. Priča teče, uvlači te u sebe. Meni se mnogo dopada podnaslov: ‘Dvadeset sentimentalnih priča’. Taj sentiment je nešto što mene privuče kao čitaoca, a to smo iskoristili sa prvom pričom o Vuletu kao dečaku, u kojoj zaista postoji sentimentalnost, sećanje na prošlost, na Vuletovu porodicu. Odlična je ideja da Vule uvuče svoju porodicu u priču, da pruži lični osvrt na osamdesete i Olimpijadu, ali da nas onda odvede u fenomenalnu priču o 20. veku i o ljudima o kojima smo čitali, ili čija smo dela čitali ili gledali filmove, ili jednostavno za njih znamo, jer smo nekad nešto o njima načuli. Priče su veoma interesantne i čitaju se sa velikim uživanjem, a za to je krivac Vuletov fenomenalan stil pisanja. Ne umem da opišem kako on to piše. Jednostavmo piše lako i tako da te zaintrigira. U tome se prepoznaju dobri pisci. Ovo jeste dokumentaristika, ali se čita poput romana. Uživala sam u radu sa Vuletom i u radu na knjizi,pa je vrlo rado preporučujem i poklanjam.“

„Portal OKO oduvek su zanimali jedino tekstovi koji imaju saznajne vrednosti, nisu reaktivni i pokušavaju da otmu od tmine ono što je na nju osuđeno, a baš takve su priče Vuleta Žurića“, rekao je urednik tog portala Nebojša Grujičić.

„Postoji u Tihom okeanu veliki pacifički okean smeća koje je bacano u vodu. Nalazi se između Havaja i Kalifornije i zauzima površinu od oko 1.600.000 kvadratnih kilometara. To je ogromna površina smeća. E, tako je isto sa internetom. Ako se uključujete u taj prostor, onda morate da razmislite da li ćete opet da bacate smeće unutra ili da pokušate da sačuvate neke tirkizne lagune i ne učestvujete u opštoj buci i besu. Vuletove priče ne trude se da truju, ne podižu afekat u bilo kom smeru da bi ga usmerili ka targetiranim ciljevima. Objavljivane su dva puta mesečno i dolazile su iz njegove radoznalosti i otvorenosti prema svetu. Važne su i zbog toga što je sećanje, i lično i kolektivno, sklono indukovanju i brisanju. U vreme odrastanja Vuleta Žurića postojalo je temeljno brisanje ljudi, pojmova i vrednosti, koji nisu zaslužili da budu izbrisani. Tako da je Vule uzeo na sebe da otme od tmine sudbine koje nisu zaslužile da budu zaboravljene. To je strašano veliki posao koji zahteva istraživanje. Ljudi koji izdrže taj ritam su ljudi naročite vrste. Razne su ličnosti prošle kroz Vuletovu spisateljsku radionicu. Kad ukucate u gugl pretraživač odrednicu ‘Pavle Savić’, naći ćete samo Vuletov tekst. Prošle godine je bila godišnjica smrti Ivana Gorana Kovačića, a niko osim Vuleta nije napisao tekst o tome, a iz toga je proizašla trodnevna izložba u Zagrebu. Za mene okidač koliko su ti tekstovi važni bio je tekst o doktoru Mladenu Stojanoviću. Kada sam neke mlade ljude pitao, nisu znali ko je to. Jedini tekst o njemu je Vuletov tekst. Smisao tih tekstova je u onome što je Vladimir Nabokov rekao: ‘Ono što je rečeno jednom, u haos neće biti vraćeno nikad.’ Sutra možemo da doživimo solarnu oluju, da nam izbriše sve portale, i zato je dobro što su ove priče ukoričene u knjigu, što su prešle iz digitalnog u analogni svet i tako zasigurno otete od tmine.“