Najveće tajne kultnog filma "Ko to tamo peva"

Ko to tamo peva je više od komedije — to je satirična parabola o društvu na ivici katastrofe, i jedan od najcenjenijih filmova u istoriji jugoslovenske kinematografije. Kovačević je kroz likove u filmu prikazao borbu za nasledstvo nakon smrti osnivača pogrebnog preduzeća, što je na simboličan način predvidelo raspad Jugoslavije, koji se obistinio godinama kasnije.

Centar film

Putovanje, koje je samo po sebi metafora za tadašnje društvo, obiluje komičnim, apsurdnim i dirljivim trenucima, dok se kroz likove i njihove međusobne odnose oslikava šira slika tadašnje Jugoslavije. Film je adaptacija Kovačevićeve pozorišne predstave iz 1970-ih. Uz briljantnu glumačku postavu,  postao ne samo je kultno ostvarenje, već i kritika političkog sistema tog vremena. Iako u to vreme nije postojala zvanična cenzura, film je bio pod stalnim nadzorom različitih komisija koje su odlučivale šta je prikladno za prikazivanje. 

Prema pričama ljudi koji su bili deo filmske ekipe, budžet je u to vrijeme iznosio 180.000 nemačkih maraka. Danas je skoro nemoguće zamisliti, da čak iako bismo to pretvorili u evre, da se sa tim novcem može snimiti ni malo bolja reklama.

Upravo zbog toga nije bilo mesta luksuziranju, pa su glumci filma "Ko to tamo peva" skoro svakog dana po nekoliko sati putovali na set, kretali su od Crkve Svetog Marka i išli ka Deliblatskoj peščari, gde je snimljen veći deo filma.

Limar je vikao: Decoooo, bušiiii

Ono što je posebno interesantno jeste da se u filmu pojavljuje veliki broj natruščika, ljudi koji tumače likove sa sela pa čak i čuveni vlasnik njive koji u filmu izgovara legendarnu rečenicu: „Decooo, buši“ je zapravo limar iz sela u kom su snimali toga dana.

Kada je reditelj birao glumačku postavu, uloga Miška, kog tumači Aleksandar Berček, bila je prvo ponuđena Bogdanu Dikliću, ali on zbog predstava u pozorištu nije mogao da je prihvati. Takođe lik Dragana Nikolića, koji tumači šlager pevača, bila je ponuđena Ljubiši Samardžiću ali ju je on odbio. Razlog je ostao nepoznat javnosti.

Glumac pobegao sa seta zbog Batinog šamara

U sceni kada putnici optuže romske muzičare da su Aleksi Simiću (koga je tumačio Milivoj Tomić) ukrali novčanik, pa nastane opšti haos i svi počnu da ih tuku Slbodan Šijan je tražio krupan plan. To znači da je Danilo Bata Stojković zaista morao da ošamari malog glumca, što je on učinio i to, kako kažu ljudi sa seta: onako domaćinski. Nenad Kostić to nije očekivao pa se zbog svega i naljutio. Glumci su pričali da je ova scena dovela do toga da je mladi glumac pobegoa iz autobusa čak do Pančeva, te da ga je cela ekipa tražila. Bata mu je poklonio bombonjeru uz izvinjenje i obećanje da ga više neće šamarati dok su ga producenti molili da se vrati da završe snimanje.

Na premijeri filma scenarista Dušan Kovačević je za domaće medije rekao:

– Ovaj film je inspirisan istinitim događajem jer je zaista istorijska činjenica da je taj autobus dolazio tog dana i da su njegovi putnici bili sličnih sudbina, riješeni da stignu u Beograd – izjavio je Kovačević dok je reditelj Slobodan Šijan iskreno ispričao da je imao veliki strah kako će se na setu snaći tada mladi glumac Aleksandar Berček, koji je tumačio lik sina Pavla Vuisića, Miška Krstića.

– Aleksandar Berček je u to vreme bio mladi glumac u usponu koji je, recimo, pre toga uradio odličnu ulogu u filmu “Kvar”. Hteo sam ga za ulogu sina, to jest šofera, ali sam zamislio da ga ošišam do glave da bi taj njegov šarmantni, osvajajući osmeh delovao pomalo idiotski na način koji nama za film treba. Sumnjao sam da l’ će uopšte pristati da igra jer on tu ima jako malo teksta, a tek šišanje… Međutim, prihvatio je, pristao. Bez problema. Sjajna je saradnja bila, a izvanredno je uradio ulogu. Radili smo po osećaju. U početku mi je davao neke varijante da izaberem, i onda sam ja nešto odabrao, a on je potom to dalje razrađivao.

Njega su tada pitali i da li je znao da Dragan Nikolić ne zna da peva pa ga je pozvao da tumači lik pevača.

– Jesam, naravno. On me provalio, odmah me pitao: “Je l’ ti hoćeš ono kao kod Žike što sam falširao?”. Rekoh – da! To je bila ideja da je on šlager pjevač, a da ne zna da peva, ali se hvali, i da je svima jasno da ne zna da pjeva osim njemu. To je i mini-omaž Žiki i Draganovoj ulozi Džimija Barke u filmu “Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića – rekao je reditelj.

Problematika na snimanju bila je i ta što su se mnogi glumic plašili da igraju sa Pavlom Vuisićem jer je bio veoma nepredvidljiv u svojim reakcijama i teškog karaktera.

– Svi su me plašili za Paju; te on je težak, te ovakav je, onakav je… Međutim, nikakvih problema nisam imao. Naprotiv! Uvijek među prvima na snimanju, spreman, zna tekst… Na kraju snimanja doživio sam od njega jedan jako lep gest kakav je on činio prema svim režiserima debitantima. Poklonio mi je jednu minijaturnu drvenu klapu, to je njemu neki stolar pravio, na kojoj piše: “Šijanu za prvi bioskopdžijski film, Paja Vuisić”. Meni je ta saradnja ostala u najlepšem sjećanju. “Ko to tamo peva” je film rađen u divnoj atmosferi kojoj je najviše dopreneo i Dragan Nikolić. Ja njega nisam poznavao, ali sam ga jako cenio kao glumca. I kad je prihvatio ulogu, a učinio je to u posljednjem trenutku, to je bilo fenomenalno i za taj lik i za celi film i za atmosferu. Zaista je bio dobri duh tog filma na samom snimanju – ispričao je Šijan.

"Starica nestajala zbog svetla"

Najveću misteriju predstavlja lik stare žene koja sjedi na kraju autobusa. Postoje velike nesuglasice u vezi sa tim da li je njeno prisustvo spontano ili simbolično trebalo da predstavi tragičan ishod koji se dešava na kraju filma. Kao što su gledoci imali prilike da vide, ona je tek sporadično prisutna, a u autobusu je od prve scene.

Šijan je jednom prilikom studentima Fakulteta dramskih umetnosti objasnio da je želeo da scena sadrži lika kome ne mora naročito da se posveti (kao svim ostalim likovima), te je njeno sporadično “odsustvo” pripisao lošem osvetljenju. Tada je reditelj istakao da je za ovu “ulogu” angažovana obična starica Đenadija Rogić koje je godinama pre toga bila statista u brojnim filmovima.

🚌 Prvobitna ideja: Film je prvobitno zamišljen kao televizijska drama od 50 minuta, smeštena u GSP autobus, sa starcem koji putuje da poseti sina u vojsci.

🎨 Režiserska zamena: Goran Paskaljević je trebalo da režira film, ali je odustao. Tada je mladi slikar i reditelj Slobodan Šijan predložio bioskopski format, što je Dušan Kovačević odmah prihvatio.

🎭 Glumačka zamena u poslednjem trenutku: Mija Aleksić je trebalo da igra glavnu ulogu, ali se razboleo prvog dana snimanja. Ulogu je preuzeo Pavle Vuisić, koji je uprkos reputaciji "teškog čoveka", bio prvi na setu svakog jutra — trezan i spreman.

⏱️ Ekspresno snimanje: Film je snimljen za samo 21 dan, uz radne dane koji su trajali i po 20 sati.

🔥 Bez reflektora: Nisu korišćeni reflektori — ceo film je sniman u prirodnom svetlu, a za noćne scene korišćena je logorska vatra, što je doprinelo autentičnoj atmosferi.

🌄 "Negde u Srbiji": Scena putovanja kroz "nepoznatu Srbiju" zapravo je snimana u Deliblatskoj peščari, što je dalo filmu njegov prepoznatljiv, gotovo nadrealni pejzaž.

🎤 Dragan Nikolić kao šlager-pevač: Njegova uloga nije bila planirana u početku, ali se ispostavilo da je bio savršen izbor. Uloga je bila omaž reditelju Živojinu Pavloviću i pevaču Džimiju Barki.

🎬 Snimanje hronološkim redom: Redak slučaj u filmskoj produkciji — snimalo se redom, što je pomoglo glumcima da prirodno razvijaju svoje likove.