50 godina TV serije "Salaš u malom ritu" koja je "zapalila žito"

Pre tačno pola veka na malim ekranima jugoslovenske televizije počela je epizoda koja će ostati upamćena kao jedna od najvažnijih u istoriji domaće televizijske umetnosti — ratna drama Salaš u Malom Ritu.

Salaš u malom ritu je originalno snimljena kao televizijska serija od 13 epizoda početkom 1976, adaptacija istoimenog romana Arsena Diklića i režija Branka Bauera brzo je postala ne samo popularna, već i simbolična priča o odrastanju, otporu i svakodnevici pod okupacijom.

Svoju premijeru je imala na interesantan datum, 29. februara.

Radnja serije smeštena je u izmišljeno banatsko selo Mali Rit tokom Drugog svetskog rata. Na prvi pogled mirno mesto postaje prostor u kome se odražavaju univerzalne teme – strah, hrabrost, senke rata koje „ne pitaju“ za godine ili nevinost. Priča prati dečaka Milana Maljevića, koga tumači Slavko Štimac, talentovani mlad glumac koji je imao svega 13 godina tokom snimanja, a čija je interpretacija doprinela da serija postane kultni klasik.

Štimac je kroz ovu ulogu prikazao složen put deteta suočenog s brutalnošću rata, a serija je uz druge njegove rane uloge potvrdila njegov status jednog od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca svoje generacije.

Ne manje upečatljiva bila je i uloga Miodraga Radovanovića Mrguda kao narednika Šicera — gestapovca čija zlokobna prisutnost razbija iluziju mira u selu. Ovaj lik ostao je u pamćenju publike kao jedan od najvažnijih „negativaca“ domaće kinematografije, a Radovanović je za tu ulogu bio nagrađen i na Filmskom festivalu u Puli, što potvrđuje koliko je njegov Šicer bio snažno izveden i duboko pamtljiv.

Radovanović je kasnije isticao svoj pristup liku Šicera da je pokušao da mu „daje treću dimenziju“, kako bi se izbegla karikaturalnost i stvorio suptilniji, realističniji antagonista koji nije „papirnata figura“, već složenija ljudska figura čiju opasnost publika oseća i kroz psihološki naboj lika.

Za režiju serije bio je zadužen Branko Bauer, već uveliko priznat autor čije je ime sinonim za klasičnu jugoslovensku televizijsku i filmsku narativnu tradiciju. Bauer je tokom snimanja isticao da mu je rad na Salašu u Malom Ritu omogućio da se „oduži Vojvodini“ koju je prvi put upoznao upravo kroz produkciju ove serije i da taj prostor i narod predstavi publici s dubokim osećajem poštovanja.

Serija će najviše ostatiti upamćena po zapletu i pitanju – ko je zapalio žito, kao i optužbi da je istu zapalio student.

Posebna atrakcija Salaša bila je i muzička tema „Ja sam rođen tamo na salašu“, koja je u međuvremenu postala svojevrsna neformalna himna Vojvodine, simbol vezan za ravnicu, pripadnost i sećanje.

Originalno Salaš u Malom Ritu nastao je kao serija iz koje su kasnije montirani celovečernji filmovi Salaš u Malom Ritu i Zimovanje u Jakobsfeldu, što dodatno proširuje narativ i uticaj ovog ostvarenja u domaćoj filmskoj kulturi.

Danas, pet decenija kasnije, Salaš u Malom Ritu i dalje živi u sećanjima generacija gledalaca, kao priča koja je na dirljiv, ali snažan način rekonstruisala složene ratne sudbine i položaj pojedinca u uslovima okupacije ostajući relevantna i u vreme kada se ponovo preispituju pomirenje, kolektivno pamćenje i uloga istorije u savremenom narativu.

Uticaj Salaša u Malom Ritu na kasniju domaću televizijsku produkciju bio je višeslojan. Pre svega, serija je pokazala da ratna tematika može da se ispriča iz perspektive deteta, bez patetike i bez jednodimenzionalne podele na „apsolutno dobre“ i „apsolutno zle“. Taj model pripovedanja, istorija viđena iz mikro-zajednice, kroz intimne sudbine kasnije će postati čest okvir u domaćim serijama i filmovima koji se bave prošlošću.

Takođe, Salaš je potvrdio snagu televizije kao medija koji može da izgradi likove dugog trajanja, čiji uticaj prevazilazi samo vreme emitovanja. U tom smislu, lik Milana postao je arhetip „dečaka u vihoru istorije“, dok je Šicer ostao referentna tačka za prikaz negativca koji je istovremeno i simbol sistema, a ne samo pojedinačnog zla.

Produkcijski gledano, serija je bila deo zlatnog perioda Televizije Beograd, kada su se ulagali značajni resursi u adaptacije domaće književnosti i kada je televizijska drama imala ambiciju da bude ravnopravna filmu. Kasniji projekti istorijske tematike, od ratnih drama do savremenih političkih trilera, na neki način duguju Salašu to što je pokazao da publika ima strpljenja za kompleksne, sporije i atmosferičnije priče.

U vremenu današnje hiperprodukcije i ubrzanog tempa pripovedanja, Salaš u Malom Ritu ostaje primer serije koja je izgradila trajnu emotivnu vezu sa publikom – ne oslanjajući se na spektakl, već na likove, atmosferu i moralne dileme koje ni posle 50 godina nisu izgubile na težini.

• Danas