Ana Atanasković, autorka hit romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ i „Zmajeva žena“, novim romanom „Krik“ gradi dostojan spomenik izuzetnoj dr Elizabet Ros.
 |
| Foto: Laguna |
Promocija romana „Krik“ Ane Atanasković održana je u knjižari Delfi SKC. O knjizi su, pored autorke, govorile i Jelena Pavić Martinović, moderatorka Delfi kutka i Dubravka Dragović Šehović, urednica Lagune.
Godina je 1915. Srbija je razorena ratom i tifusom. U takvom okruženju Elizabet Makbin Ros, požrtvovana doktorka koja je srce poklonila Srbiji, vodi svoju poslednju bitku. U mislima piše pisma Nadeždi Petrović, koja je istovremeno u paklu valjevske bolnice.
Pripovedajući o svom radu i avanturama, otkriva fascinantnu životnu priču koja vodi kroz Tejn, London i divlja škotska ostrva. Opisuje persijske predele i susrete sa nomadskim plemenom Bahtijari. Do Niša i Kragujevca stigla je svesna da se možda nikada neće vratiti kući i da će dati život negujući bolesne srpske vojnike. Ovo je snažna istorijska pripovest o prkosu i o tome kako se može živeti neustrašivo, naiskap i bez zadrške.
Dubravka Dragović Šehović je istakla da je priča Ane Atanasković veoma važna jer podseća na ženu koja se žrtvovala za ovaj narod, a malo ko o njoj zna: „Ne smemo da zaboravljamo takve ljude. Ovo je priča o fascinantnoj ženi, o ratu, o životu koji je bio jedna velika avantura, ovo je priča o žrtvi. Ključno za autorkine romane je da snažno oseća emociju svojih junaka i zato ih tako verodostojno prenosi u romanima“.
Jelena Pavić Martinović je navela da nas svojim radom i žrtvom Elizabet Ros uči šta znači reč „dužnost“: „Doktorka Ros se nikada nije pitala kako će, znala je da ne može drugačije nego da krene i pomogne narodu koji se muči, makar žrtvovala i svoj život. To je za divljenje i pamćenje“.
Ideja za ovaj roman, otkrila je Ana Atansković, dugo je čučala u njoj, čekajući pravi trenutak da ugleda svetlost dana.
„Ovaj put počinje 1986. godine kada sam otišla na svoj prvi čas engleskog jezika u koji sam se zaljubila momentalno. Sećam se jasno tog dana posle kojeg sam znala da ću studirati upravo englesku književnosti i jezik. Dugo sam razmišljala da napišem roman o jednoj Britanki. Imala sam na umu nekoliko imena, ali se brzo ispostavilo da se o njima već pisali romani, a ja sam oduvek želela da pišem o onima kojima je potrebno da bi se otrgli od zaborava. Elizabet Ros me je čekala. Neverovatno je koliko sam se povezala sa njenom pričom. Osećala sam se da sam pozvana da o njoj pišem. Sve što sam spoznala i naučila u svom životu, sve teške stvari koje su me naučili da vrednujem radost života, sve sam to slila u ovu priču. Njen život me je toliko inspirisao! Bila je toliko hrabra. Ona nije morala da dođe u Srbiju koja je u tom trenutku zemlja smrti, ali ona dolazi uprkos tome što zna da će ostaviti život tu“, kazala je autorka.
Ideju da spoji dve hrabre žene – Elizabet Ros i čuvenu slikarku Nadeždu Petrović objasnila je rečima: „Uvek slušam intuiciju. Sinula mi je ideja da bi možda Nadežda mogla da sretne Elizabet i dok sam istraživala ispostavilo se da su one zaista u slično vreme bile u Nemačkoj.
Nema podataka da su se zaista srele, ali meni je to bilo sasvim dovoljno da domaštam njihov potencijalni susret. Takođe, u slično vreme su bile u srpskim bolnicama - jedna u Valjevu, druga u Kragujevcu, obe se borile za obolele, a na kraju, nažalost, tragično obe i umrle od tifusa“.
Elizabet Ros je plemenitost, humanost, ne razmišljanje o posledicama, učinilo nepokolebljivom u želji da pomogne.
„Još jedna vrednost ove knjige je ta multikultularnost. Ana gradi mostove između Britanije, Srbije, Škotske i Persije i to je velika vrednost priče“, istakla je Dragović Šehović.
Jelena je podsetila da je Elizabet Ros otišla u Persiju da bi bila hirurškinja, jer žene to nisu mogle da budu bilo gde: „Ona nije želela slobodu da bi radila sve što joj se prohte već da bi mogla da najbolje radi i pomaže ljudima koji su bolesni. Njena misija je bila da pomaže i što više ljudi održi u životu.“
Ana Atanasković je kazala da je imala veliku pomoć iz muzeja u Tejnu, u Škotskoj.
„Kustos je bio oduševljen što neko želi da piše o Elizabet te mi je dao mnogo građe i podataka, toliko da sam zbog dramatizacije morala i da izbacujem. Zaista sam uživala u prikupljanju i istraživanju tog hrabrog i uzbudljivog života.“
Ako bi trebalo izdvojiti poruku romana ona bi glasila: „Ne odustajati, samo se davati i pomagati drugima to jedino ima smisla i ostavlja trag“. Elizabet u jednom trenutku vrlo potresno i emotivno kaže: „Živeću kroz decu onih koje sam spasla od tifusa“.
Dubravka je istakla da joj se posebno dopala Anina ideja da se radnja romana odvija nekoliko poslednjih sati pre smrti Elizabet, „osećamo smrt koja diše za vratom, dok joj se misli roje, ceo život prolazi pred očima…“
To „treće stanje“ autorki je bilo veoma inspirativno:
„Mene je treće stanje uvek zanimalo. Moj tata je bio nastavnik matematike, voleo je i granična područja nauke, život i smrt i treće stanje u kojem je čovek pred sam odlazak. Proučavala sam mnogo i medicina potvrđuje da je u tim poslednjim trenucima mozak najaktivniji. Počela sam da pišem roman iz svog straha od smrti. Ali šta je rešenje za tu neminovnost koja dolazi? Da život proživimo toliko intenzivno da se nećemo kajati na tom kraju kada bude prošao ispred nas. Ovaj roman, kao što i naslov kaže je - krik za životom, protiv neumoljive smrti! Krik – živi, diši! Ne bih mogla da napišem ovakav roman u mladosti. Čekao je moju zrelost i njime poručujem – živite, ne odustajte, radite šta vas čini srećnim i vrednim!“
„Krik“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
Нема коментара:
Постави коментар